Ovo je najvažnija tema o kojoj sam ikada pisao. Zapravo, iskreno verujem da je ovo jedna od najvažnijih tema za našu zajedničku budućnost. Odvajanje novca od politike jeste promena koja će duboko uticati na živote praktično svake osobe na planeti, tokom mnogih narednih generacija.
Koristim reč „hoćemo”, umesto „mogli bismo”, „bismo” ili „ima potencijal da”, jer sam optimista. Verujem da ĆEMO postići ovaj cilj, jer je alternativa toliko mračna, toliko strašna, da nema drugog izbora.
Praktično sam već završio ovaj članak pre nego što je objavljena (delimična) pobeda Ripplea nad SEC-om, ali taj ishod predstavlja značajan podsticaj cilju odvajanja novca od politike. Pratite nas za više detalja!
Quotes
Počnimo sa nekoliko reči poznatijih ličnosti od mene, koje sjajno postavljaju ton:
Onaj ko kontroliše ponudu novca jedne nacije, kontroliše i samu naciju.
James A. Garfield
Dajte mi kontrolu nad valutom jedne nacije, i nije me briga ko donosi njene zakone.
Mayer Amschel Rothschild
Iskreno delim vaše uverenje da su bankarske institucije opasnije od stajaćih vojski; & da je princip trošenja novca koji će platiti budući naraštaji, pod imenom finansiranja, samo prevara budućnosti u velikim razmerama
Bankarski papir mora biti ukinut, a sredstvo plaćanja u opticaju mora biti vraćeno naciji kojoj pripada.
Thomas Jefferson
Američki san (o ekonomskoj slobodi)
Nisam Amerikanac (rođen sam u Britaniji i najveći deo svog odraslog života proveo sam u Španiji), ali me fascinira suprotnost između onoga što je SAD TREBALO da bude i onoga što je zapravo postala.
Često se govori o tome kako je SAD osnovana na principima „slobode, slobode govora, slobode veroispovesti, pravičnog sudskog postupka i slobode okupljanja”. Ipak, danas se gotovo uopšte ne pominje druga velika pokretačka snaga iza pokreta za nezavisnost od tadašnjih evropskih velesila; ekonomska sloboda.
Iako nikako nisam stručnjak za ovu temu, pročitao sam dovoljno da znam da su ljudi bili siti kontrole koju su bankari Starog kontinenta vršili nad tadašnjim monarsima i političarima, koji su, zauzvrat, svojim podanicima/građanima nametali sve veće finansijske terete u vidu poreza i sličnog, što je u suštini stanovništvo činilo sve siromašnijim, dok su bankari postajali sve bogatiji.
Naravno, kao i uvek, bankari su koristili kombinaciju šargarepe i štapa. Šargarepu u vidu mita, povlašćenog tretmana pri odobravanju kredita i slično; štap u vidu pretnji povećanjem kamatnih stopa na kredite ili jednostavnog ukidanja kreditnih linija. Ne zaboravimo da privatni bankari vekovima finansiraju vojne udare, ratove, političke prevrate i preuzimanja vlasti!
Osnivači SAD čvrsto su stajali na stanovištu da se ovo ne sme, ne može dogoditi u njihovoj tek nezavisnoj naciji.
Kako je to ispalo? Usudio bih se da kažem da je SAD danas više nalik na staru Evropu od koje su želeli da pobegnu, nego što je to danas sama Evropa. Ne da je moderna Evropa neki magičan cvetnjak. Nije.
The Political-Banking Class
Kada premotamo do današnjeg dana, sa dubokom tugom moram da izvestim da se ogromna većina svetske ekonomije oslanja na sistem zasnovan na fiat valuti, pri čemu ponudu novca kontroliše... pa, tačno ko?
Ovo nije mesto za dugačku analizu, ali skraćena verzija je da postoji jedna „klasa” ljudi koja donosi odluke o tome kada treba odštampati više novca, kada kamatne stope treba podići ili spustiti...
Jedna podgrupa ovih ljudi, političari, „zavisi” od toga da stanovništvo glasa za jednu ili drugu njihovu grupu. Ovo dovodi do potpunog odsustva dugoročnog planiranja, pri čemu suprotstavljene grupe u praksi koriste kupovnu moć prihoda i ušteđevine običnih ljudi kao alat za osvajanje glasova.
Druga grupa, bankari (ovde ubrajam i centralne i komercijalne banke), nije izabrana, a ceo sistem je neverovatno neproziran po pitanju toga ko šta poseduje, ko od kojih odluka ima korist i tako dalje.
Ove dve grupe žive u istom prostoru, idu u iste restorane, prisustvuju istim zabavama, a njihova deca pohađaju iste škole.
Čak i ako pretpostavimo da nemaju ništa osim dobrih namera, činjenica da su toliko duboko isprepletani, i to uz tako visok nivo društvene homogenosti, čini gotovo nemogućim da vide izvan svog privilegovanog mehura šta njihovi postupci izazivaju u stvarnom svetu. Ne govorim ovde samo o veoma siromašnim porodicama ili porodicama radničke klase. Čak i relativno imućni vlasnici biznisa koji nisu deo političko-bankarske elite uveliko trpe zbog odluka koje se donose i nestabilnosti koju ovaj sistem stvara.
Kontrola, kontrola i još kontrole
Političko-bankarska klasa se snalazi sasvim dobro. Stvorili su sistem u kom pobeđuju bez obzira na to šta se dešava. Ipak, u njihovoj metaforičkoj palati postoje prozori, i primetili su da je napolju sve više ljutitih lica.
Pa, kako mogu da obezbede da se status kvo održi? Sve većim nivoima kontrole nad stanovništvom. Kako to postižu? Nadzorom i stezanjem!
Živimo u svetu u kom veliku većinu fizičkog rada danas obavljaju mašine. Samo mali deo stanovništva razvijenih zemalja radi u poljoprivredi, dok je taj udeo nekada bio preko 90%. U stanju smo da proizvedemo više nego dovoljno hrane, izgradimo više nego dovoljno kuća i proizvedemo više nego dovoljno energije sa malim delom radne snage. Pa ipak, nekako, čini se da radimo sve više. Zašto? Moramo da plaćamo hipoteke, potrošačke kredite, kreditne kartice, poreze, naknade, putarine... Spisak se nastavlja. U kojoj fazi će sav ovaj tehnološki napredak rezultirati MANJE rada? Jednostavno rečeno, ako nastavimo sa sadašnjim sistemom, nikada.
Uz to, naši bankovni računi danas su otvorena knjiga za vlade i javne uprave. Svaka kupovina koju obavimo karticom se beleži, prati i analizira. Iako je tačno da određeni algoritmi za sprečavanje prevara zavise od ovih podataka, takođe je, ako ništa drugo, neverovatno jezivo to što se sve što radimo posmatra.
Žeđ za kontrolom ide čak i dalje od kontrole nad pojedincima. Nacije i čitavi blokovi potencijalno bi mogli ući u rat kako bi zaštitili svoju kontrolu nad ponudom novca.
Inflacija isisava vaše bogatstvo
Ako ste čitali moje ranije tekstove, znaćete da verujem da je jedna od najfundamentalnijih promena neophodnih za budućnost globalne ekonomije to da stanovništvo shvati šta inflacija zapravo jeste; to nije to da stvari postaju skuplje, već da se kupovna moć valute razređuje usled ubacivanja veće ponude novca u opticaj.
Kako se političari nadmeću za glasove, a bankari rado zarađuju kamatu na sve više kredita, previše im je lako da povuku obarač za sve veće štampanje novca.
Kada se banke spasavaju, to se radi novim, sveže odštampanim novcem iz centralnih banaka. On se koristi da banke ostanu solventne, ali dodavanje dodatnog novca u opticaj u suštini isisava vrednost iz novca koji je već u opticaju. Zamislite ovako: kada bi svaki dolar, evro ili funta u privatnom vlasništvu bili zlatni novčić, to bi bilo kao da je vlada dozvolila bankama da odseku po parče od svakog novčića kako bi pokrile sopstvene dugove, dok istovremeno vlasnicima zlata govore da to nije problem, jer i dalje imaju isti broj zlatnih novčića.
S obzirom na to, kakav podsticaj banke uopšte imaju da se ponašaju odgovorno dok dele kredite na sve strane, kada su u poziciji u kojoj jednostavno ne mogu izgubiti; ili ostvare profit, ili budu spasene.
Drugi način da se o ovome razmišlja jeste kao o parazitima koji sišu krv, ali možda bi to bila prejaka analogija za korišćenje. Možda.
Kamatne stope bi trebalo da ovo uravnotežuju, ali se češće koriste kao politički alat. Svi znaju kako političke partije vole da naslikaju lepu i udobnu ekonomsku sliku baš pred izbore, zar ne?
Sami smo krivi, ili tako bar oni kažu
Ne zaboravimo da, osim što kontrolišu ili barem snažno utiču na ponudu novca, političari i bankari imaju i snažan uticaj na medije. Pa, šta nam kažu kada rezultati štampanja novca i ciklusa duga izazovu ozbiljne probleme u stvarnom životu? Jednostavno; „sami ste krivi”.
Previše trošite, previše se otimate za više, previše jedete, previše se odmarate, previše obrazujete decu, previše se trudite da svojoj porodici obezbedite najbolji krov nad glavom.
Ciklus u suštini počinje time što je stanovništvo bombardovano porukama koje govore da možete „kupiti ovo, bez kamate, samo u 10 malih rata” ili „naravno, možemo vam dati hipoteku za kuću iz snova... želite i automobil?”. Ove poruke, bilo direktno u vidu reklama ili indirektno u vidu narativa koji vidimo u vestima, do nas dopiru preko istih medija koji se kasnije koriste da svima kažu da su sami sebi to skrivili.
Ljudi na kraju troše više nego što bi trebalo, ali ne zato što su ludi. Banke bi trebalo da budu stručnjaci na koje se ljudi oslanjaju za savet i podršku u finansijskim pitanjima. Realnost je da su to megakorporacije sa akcionarima gladnim profita, ali tako ih niko ne doživljava. Naravno, mediji ih predstavljaju kao izuzetno zvanične, izuzetno profesionalne i izuzetno pouzdane. Ako banka kaže da je nešto u redu, prosečna osoba pretpostavlja da banka zna šta radi i da ne bi rizikovala ukoliko bi to za klijenta predstavljalo prezaduživanje. Logično, ne uzimaju u obzir da banka ima sopstvenu sigurnosnu mrežu. Zašto bi, kada im nikada zapravo nije objašnjeno kako ceo sistem funkcioniše?
Radi preciznosti, slažem se da se ljudi zadužuju preko mere kada im banke i druge finansijske institucije daju kredite iznad onoga što realno mogu da priušte. Ljudi žele najbolje za sebe i svoje porodice. Ljudska bića su sanjari. Ipak, takođe verujem da u obrazovnim sistemima većine zemalja u potpunosti nedostaje finansijsko obrazovanje i da se ovo ne bi dešavalo da izgledi nisu toliko snažno naklonjeni zajmodavcu. Bili bi oprezniji.
Rešenje; preuzmite finansije u sopstvene ruke
A sada dobre vesti.
Po prvi put imamo tehnologiju koja nam omogućava da digitalno obavljamo transakcije jedni sa drugima bez potrebe za posrednicima.
Kriptovalute, koje nisu stablecoini niti CBDC (o čemu će biti reči u nekom drugom članku), ne pripadaju nijednoj konkretnoj zemlji, ne mogu ih zaustaviti niti blokirati političari (iako će sigurno pokušati), a niko ne može po volji stvoriti dodatnu ponudu (na primer, kako bi pokušao da nagne izbore u svoju korist).
Živimo u svetu koji je sve povezaniji. Često sam na sastancima sa ljudima raspoređenim na više kontinenata, i to danas više nije neuobičajeno. Ipak, protok sredstava širom sveta i dalje je nezgrapan i ometan stalno promenljivim lokalnim politikama, dok se lokalni kraljevi i kraljice bore da zadrže kontrolu nad svojim podanicima postavljanjem straže na kapijama, naplaćivanjem carina i poreza na svakom koraku ili dozvoljavajući samo određenim dvoranima da prebacuju novac preko granice. Blokčejn tehnologija, s druge strane, ne poznaje granice.
Lično nisam ubeđen da je bilo koji od postojećih blokčejnova konačna evolucija ove tehnologije u smislu pružanja potpuno praktične alternative za plaćanja, ali sam apsolutno siguran da su postojeći lanci i kriptovalute na njima deo evolutivnog procesa koji će dovesti do istinski slobodne globalne ekonomije; one u kojoj se ponuda novca ne može koristiti kao politički alat.
S druge strane, ova promena mogla bi dovesti i do šireg prepoznavanja potrebe da se depolitizuju druge ključne javne usluge; zdravstvo i obrazovanje su pritom najhitniji. Što dalje ova logika povede društvo tim putem, to ćemo biti bliže potpunom eliminisanju stranačke politike. Umesto preferenci političkih partija i njihovih sponzora, mogli bismo se jednostavno usredsrediti na ono što svi mi želimo; zdravlje, bezbednost i blagostanje naših porodica.
Put će biti dug i krivudav, na njemu će biti razbojnika, ali je to put vredan hoda.
Na kraju, šta kažete da svi počnemo da fiat novac nazivamo „bankarskim papirom”, rečima Thomasa Jeffersona?
Prodavac na kasi: „Žao mi je, ne prihvatamo kriptovalute”
Ja: „Ah, znači samo bankarski papir, je li? Šteta. Idem u susednu radnju.”
